- Idemo?
- Idemo.
- Jel i dalje osećaš da je opasno?
- Da. Znaš da umem da se krećem uprkos strahu. A i razvila sam veštine preživljavanja.
- Dobro. Drago mi je što i ovaj put delimo zajedno. I sve nepoznato.
Kaže Helena dok uzima ranac sa poda i traži ključeve od stana. Ne gledamo se. Osećam njeno prisustvo i ako mi je teško da je pogledam. I ja i ona smo svesne da su nam stvari jasnije ali da moramo kroz poslednje trzaje starog bivanja jer je novi način još uvek u obrisima.
Volim njenu kratku kosu. Živeći sa njom shvatam da je dužina njene kose srazmerna njenom kapacitetu da pusti sve što joj ne treba. Volim i njena razbijena kolena, sa tek oljuštenim ranicama izmedju krvi i tečnosti koja se cedi. Vibrira mi stomak u njenom prisustvu bez obzira u kom stanju je. Volim kad me nosi nežno i strpljivo uprkos mom otporu, kroz svakodnevnicu i sva dvorišta prošlih života. Koliko sam se bojala njene ljubavi toliko sam i žudela za njom.
Moram da požurim da je stignem. Već je vrelo vani.
