,,Putovala sam noćima na to jedno te isto mesto, groblje, zapravo mermerna ploča otvorena iz zemlje ali sam u snu znala da je to grob" kaže Helena, okrenuta leđima i zagledana u ekran. Sunce se igra njenom kosom, deluje mi svetlije, kao da je ugao pod kojim pada zrak otkrio još jedan sloj njene prisutnosti u prostoru. I soba je svetlija otkad se vratila.
,, Sećaš se kada sam ti pričala da počinjem da osećam i vidim prisutnost pre nego što se dogodi. Smejala si se kada sam ti završavala rečenicu i izgovarala tvoju misao pre nego što me pogledaš. Nije to bilo samo do našeg odnosa, i ako nam je bilo lakše da u to verujemo. Deluje mi da sam za sebe napravila širi prostor unutar sebe same. Novi uvidu su smešni i strašni, skoro kao iskustvo koje nemaš kao iskustvo. Deluje mi da sam u tom grobu spustila sve što je završilo neko svoje trajanje, kao priče, ubeđenja, sliku života koju sam držala kao jedinu. Volela bih da zasadimo baštu i ove godine uberemo naše prvo povrće. Možda je to jedan od načina da damo naš doprinos ovoj evoluciji koja se događa na našoj planeti."
" Slažem se. Lepo je ovo novootkriveno mesto bivanja sa tobom. Grobovi svakako traže da ih održavamo, ako ništa drugo, ono barem da nas podsećaju da je trajanje ograničeno. ''
Sunce je potpuno ispunilo sobu. Prašina svetluca u prostoru. Neke toplote su podnošljive.
