U prolazu

još jedan panični napad
na ulicama grada
koji je ranjen
još jedno ostajanje bez vazduha
sporo
nadolazeće
disala sam
ne znam kako
ali disala sam
potpuno prisutna u panici
sa nekakvim mirom
i užasom u telu
kao planeta koja se podiže
posle svih ratova
koji i dalje traju
seče šuma i korenja
kao pružanje otpora
i predaja
u istoj sekundi
u telu
sve se dešava.
....
dok ne otkrijem sopstveno mesto
i zauzmem ga za sebe
šetaću po ivicama
granica
drugima
ne smetam nikome
ne nudim ništa
ne tražim ništa

ima li užas drugo lice?
veruješ li ikome?
pita me žena u podzemnom prolazu.

Život u troje

'' Srela sam juče MM. Pili smo rakiju u jednom lokalu pored parka. Zagrlio me je kad smo se sreli. Potonula sam u njega. Bilo mi je potrebno da me drži.'' kaže Helena, naslonjena na moje rame. Levom rukom pomera kosu sa mog čela. Dugo se gledamo. S godinama, jasno raspoznajem intenzitete njenog sjaja iz očiju. Lako me privuče njen pogled.

'' Verujem ti. Ako neko poznaje dobro svoje potrebe, to si ti. Kakva je bila rakija?''

'' Dobra i oslobađajuća''

'' Šta ti je sada potrebno?'' pitam i ako mi deluje da je pitanje potpuno nepotrebno u ovom trenutku.

''  Da me zagrliš i da mi kažeš da će ovo nedostajanje MM proći.''

Oštar zvuk dolazi iz kuhinje. Nešto je na podu. Sporo ustajem i razmišljam kako smo ovih dana polomili sve okrnjene čaše i činije. Ovo je verovatno jedna od poslednjih, koju su deca pronašla.

Osećam Helenin pogled.

Dovoljan je osmeh. I onako nemam odgovore na mnoga pitanja. Mislim da sam prestala i da ih tražim.