Dobre majke

Dobre majke spavaju na ivici kreveta
na obodu šume
u bolničkim hodnicima

Dobre majke sanjaju snove svojih majki
pokušavajući da žive sopstvene živote
zaronjenje u prljavo posuđe
memlu mokrog ćilima
na spratovima poslovnih zgrada
istrajavajući na mestima novca, statusa i prestiža

Dobre majke se ne vraćaju kućama
Dobre majke su svakom majke
Zadovoljavaju te oralno i emotivno
Izvan svih granica davanja i primanja
Bez razmene
suvišnog prtljaga
i prljavog veša

Dobre majke pletu vrpcu
oko vrata
planete
države
oko vrata svojih kćeri
rodjenih i odbačenih
abortiranih i usvojenih
slobodnih

Dobre majke podižu sinove
za vojsku sutrašnjice
u šarenim košuljama trajanja
i otiskom u srcu
magnolijom na reveru

Dobre majke nose teret čovečanstva
sa istom odanošću kojom doje
ili su zadojene
u pustinji
današnjice.

Posekotina

''Danas sam shvatila koliko sam se zapetljala u svojim pojašnjavanjima sebe i sveta. Kao da sam isplela neko klupko, šarenim koncima i ima dosta preklapanja. Klupko je naraslo i uspešno je prekrilo i čvorove koje su u početku nastajali zbog nespretnosti. Kakva sam ja to tkalja? Tvoja reč bi bila pletilja? Volim mekoću ovog konca. Mirisna vuna iz onog vremena kada smo je prale na reci i nogama čvrsto stajale u hladnu planinsku vodu. Sećaš se?"- kaže Helena, dok sedi na poslednjem stepeniku u gradskom parku. Ne mogu da se setim svega što spominje. Primećujem ljude koji nam dolaze u susret i shvatam kako niko osim nas dve, ne zna da smo pre dva dana rasekle M.M toliko da smo se i same posekle. Odložile smo nož i pogledom se dogovorile da ne idemo dok ne ustane. M.M je ustao. Nas dve smo bile dovoljno ranjive da ga pridržimo i ponovo zatražimo poverenje.

Sada, dva dana kasnije Helena želi da plete. Oh, kako bih volela da sam je ranije srela.

Čekanje

- Nisam uspela.

- Ni ja.

-Šta ćemo sada?

-Ništa. Ostaćemo u ništa.

-Koliko dugo?

-Ne znam. Molim te prestani da mi postavljaš pitanja.

- Dobro. Probaću....ali ne znam šta treba da radim.

-Ništa.

Na autobuskoj stanici nepomično stoje ljudi. Čekaju prevoz do nekog odredišta. Posmatram kako vetar strpljivo udara u tvoju kosu. Ne opireš se. Ničemu. Ni meni ni mom pogledu. Volela bih da ovu nežnost sačuvam duže od ovog čekanja.

Prva februarska pesma

Petkom obično spavam u nepoznatom krevetu

Izvan grada

U šumi

U postelji sa mirisom dreveta

Onog nagorelog 

Onog sa ognjišta

Onog koga vatra voli.

Tokom noći nemirno spavam

Dovoljno lako da mogu da čujem tišinu

Dovoljno duboko da se zahvalim telu

Ponekad sanjam

Kako gledamo jedan nemi film 

U kome ljudi stradaju

Dugo plačem

Pravim se da ne vidim i tvoje suze

Probudim se pre poslednje scene

Teško mi je stradanju nadjem smisao

Ustajem rano

Oprezno napuštam krevet

Stidljivo navlačim svakodnevno odelo

Trudeći se da napipam izlaz

Ponekad me tvoj glas zaustavi

Ponekad pomislim kako ne moram da idem

Ponekad poželim da nisam gradjanka ovog sveta

Ponekad sam samo ljubavnica

Ponekad ne primetim da je svanulo

....