'' Shvatila sam. Danas, iznenada dok sam na telefonu listala neke stranice o savetima kako moramo da budemo pozitivne. Samo me je iznenada obuzela misao kako ne prihvatam da mi je srce slomljeno..Slomljeno srce. Kako to zvuči! Osećaš li? Poraz, tuga..Sve u toj jednoj misli..I onda me obuzela sramota. Ne znam zašto...Setila sam se kako si mi govorila da razumeš da mi je teško da pokažem da sam povređena a ja sam se toliko naljutila na tebe da smo danima vodile samo neme razgovore...kao da je bilo u nekom drugom životu. ''kaže Helena, dok rasprema namirnice iz stare šarene torbe. Nisam znala da je danas dan za odlazak u nabavku. Delovalo mi je da ima svega u kući.
'' Pa jeste deo nekog drugog života. Sada ostajemo sa svim što imamo, ne odlazimo i ne tugujemo na isti način kao ranije. Rekla bih da smo otvorile neko novo poverenje, svaka u sebe. Ja volim tvoje slomljeno srce. I vidim ga...radujem se što si ga danas pogledala.''
Na kuhinjskom prozoru ulaze zraci sunca, slabi u svojoj snazi a ipak prostor dobija svetlost. Hladno je još uvek vani. Komšijski pas obilazi oko auta na parkingu i traži dobar ugao da ga zapiša. Život svakako ima smisla i ovde i vani.
