'' U sumi zive neki ljudi. Juce sam srela jednog decaka. Znas onu decu sa pogledom starca. Ponudila sam ga vodom. Pobegao je, mislim da ga je zvuk mog glasa uplasio. Zapamtila sam crvenu maramu koji ju nosio oko vrata. Verovatno su njegovi blizu. Hoces da odemo danas do sume? Suncan je dan i vidis dosli su ljudi. Ili se i dalje pravis mrtva? Ne verujem da ce ti to uplati na duze staze. Moraces kad tad na Sunce." kaze Helena dok stoji na vratima sobe, rukom trazeci po zidu prekidac za lampu.
Prepoznajem joj glas. Ne mogu da je pogledam. Razmisljam kako joj nikad nisam poklonila crvenu maramu koju sam kupila za nju. Secam se kad ju je pronasla u ormaru pravila sam se da je to poklon koji sam ja dobila od nekog. Koliko sam je puta slagala. Bezazleno. Decije. Nevazno a ipak neistinito. Jedina je istina je bila da sam joj govorila neistinu za svakodnevne stvari.
Od svih zidova koje sam izgradila najsareniji je za nju. Da moze da dodje da se odmori. Da ga preskoci kad se zaigra. Da moze da se sakrije ako pozeli. Da me ne vidi kada ne zeli. Da budem na sigurnom dok je nema. Hipi zid. Svetlosni,zeleni, u uglu sa lavandom, od ne tako cvrstog materijala. Mozda je takav zid materice. Mozda toliko naviknemo na njega dok se sastavljamo, da ga kasnije iz ljubavi i ceznje stalno pravimo.
Helena je odustala. Nezno je zatvorila vrata. I otisla sama u sumu. Mozda ce sa decakom napraviti sumski zid. Da bude u poslu dok se ne vratim sa ovog mesta. Suma je dovoljno velika za sve zidove koje smo ikad napravile i za one koje cemo tek strpljivo praviti.
