''Ustala sam. Nemoj me više zvati. Vidimo se za manje od sat ispred" kaže Helena u poruci. Telefon se sporo gasi. Možda treba da zamenim i ekran. To košta. Razmišljam u parama, ciframa i rokovima vraćanja. Sve sam ih probila.
Još uvek me niko ne zove i ne podseća. Verovatno je i njima neprijatno.
Novčani dug je dug. Nekome. Nečemu. A zapravo je počeo kao pomoć i podrška.
Dugujem i sebi.
Helena se ljuti kada pričam o sramu duga. Sopstvenom.
Njena ljutnja se završi tako što me grubo uštine i sačeka da se pojavi modrica na butini.
Otvaram vrata stana. Psihotična komšinica preti kurvi da će je ubiti.
Priče o dugovima imaju razne oblike.
Čeka me Helena, moram da požurim.
