511

kao sve pripreme za intervencije

kao mokra odeća na žici ispod prozora

kao svađe posle kojih nema dalje

kao čekanje autobusa na sajmu

kao slatkasti miris pokvarenog zuba

kao ukus poslednje kockice čokolade

kao izlazak u nepoznato

kao povratak sa puta

toliko toga sam spakovala 

na tavanu

u podrumu

u telu

čekajuci da se vratim sebi

Susret

Ti si LDS koji nikad nisu uzeli tvoji roditelji

niti ga priznali u njegovom postojanju

ti si mašina u fabrici tvoje majke

koja nikad nije isporučena

oruđe za rad na poljima iznad jezera

mleko od kog smo razvili moderne alergije

pun mesec sakriven iza visokih stabala šume

kamen u staroj crkvi na kome su spavala rano probuđena deca

zemlja koja je prihvatila kosti i onih koji nisu uspeli da vole.

Ti si vreme vodolije

Besmisao smisla

Smisao besmisla

Voljeno Biće Kosmosa

Prijateljica neprijatelja

Ti si Ja.

Beograd, 7.8.2017

Pesma za laku noc

Idi i zavuci se u svoju jazbinu
Podigni žilaviju ogradu
Leči pritisak i hemoroide
Govori ljudima da su idioti
Pravi se da ne živimo u patrijarhatu
Pravi se da ti krov ne prokišnjava
Pusti da ti fantazije i žudnje žive samo u glavi
Ponašaj se kao single
Pravi se da te ništa ne boli
Nisi agresivan
Nikog ne mrziš
Nisi zaleđen
Možda si mrtav
U kancelariji ti ne radi klima
Ne smeš da osećaš
Ne, nisi uplašen
Idi i ne veruj nikome i ničemu
Sakrij se od težine
Od radosti
Od dobrote
Jebi se drkadžijo
S ljubavlju
Možda samo tako umeš da budeš sretan

Beograd, 13.avgust 2016

Zapis sa juga zemlje

"Sa tobom volim da dođem ovde. Deluje mi da smo se rodile na istom mestu i u isto vreme. Zaboravila sam mnogo lica, pamtim događaje i ljude koji su me voleli, ne prepoznajem mnoge građevine, znam kako miriše zemlja iz nekih parkova i kakav ukus ima voda u nekim rekama. Strah kojim sam bila vezana pripada magijskoj svakodnevnici, a godinama sam mislila da sam ga dobila kao poklon na rođenju. Sada mi je jasno zašto smo baš ovde rođene." kaže Helena, ležeci na betonu u dvorištu, čija vinova loza pravi preko potrebni hlad. Znam da smo ovde samo u prolazu. Dom smo ponele sa sobom pre toliko godina. Zahvalnost je zamenila strah. Zahvalnost kao snaga Helenin nogu i mekoća njenih butina. Sva lica i sve rane juga spavaju između nas dve. Hiron je prisutan.

Vranje, avgust 2018.

Put ka ( ili ) za

dok ne nađemo zajednički jezik

u razumevanju

sebe

sveta

kosmosa

barem se mozemo baviti

sopstvenim očekivanjima

i negovanjem

slike o sebi 

slike zalutale devojčice.

Bez dobrog naslova 2/18

''Ako je to mesto koje me boli, mesto gde ulazi božanska svetlost, onda cu ja ljubiti onog koji donosi tu svetlost. I biti zahvalna. To je sve sto mogu u ovom vremenu'' kaže Helena, ispružena na starom krevetu, sanjivih ociju i promuklog glasa. Uvek je takva posle svih preispitivanja. Ranije sam se bojala njene smirenosti. Sada joj verujem.

Pesma o Odanosti

Moraće neko da ponese i to kamenje
Da ponese tamu tame
Svetlost svetlosti
Moraće neko da zasuče rukave i prigrli 
Sva govna čovečanstva
Gnojave rane zapuštenih povreda
Trulo meso krtih kostiju
Moraće neko da sidje dublje od hada
I uzdigne se dalje od prosvetljenja
Moraće neko da čeka
One koji nisu voleli
Koji su zbog sudbine prerano otišli
One koji su se pobunili
One koji su se uzalud usudili
Moraće neko da sagradi 
Most kojim prolazimo svi
Ravnopravni u svojoj nemoći
Ranjivosti
Odanosti
Dobroti
Pa I ako im se glad ne utoli 
Da osete da su i dalje vredni.
Moraće neko, dok ne bude mogao svako.

Beograd, novembar 2017

Poetika toplog kreveta 11/17

''Dok ne otkrijemo sve naše darove, dozvoli mi da uživam u ovom koji sad imamo. Iz odanosti i ljubavi prema sebi možemo nežnije ka drugima. Osećam da je vreme za novo slušanje Nine Simone'' kaže Helena, ljubeći moje desno rame pre izlaska iz toplog kreveta. Volela bih da neki susreti i neki razgovori traju duže od 14h. Jednog dana cu razviti sposobnost da zaustavim vreme.

Zajednički hodnik 11/17

''Nemam reč u svom jeziku da ti opišem današnji dan. Obilazeći sva mesta danas razmišljala sam kako se osećam dobro sto ne provodimo puno vremena zajedno. Nemam još uvek poverenja da vidiš moje padove. Ne verujem ni da mi umeš da me držiš. Ne umem da delim išta ovih dana. Drži me samo neka slika nepoznate šume i miris vlage u njoj, gomila kostiju i zemlja koja strpljivo nosi sve u sebi. Eto tako. Stigla sam. Idem da spavam'' kaže Helena najtišim glasom, dok u hodniku sporim pokretima odvezuje pertle i nežno odlaže svoje čizme pored mojih. Još jedna jesen kao šansa za novu bliskost. Na kuhinjskom stolu je zaspao mačak, utopljen izmedju dve šolje napunjene vrelim čajem. Vreme je da izađem.''

Nedeljno popodne 10/17

Sat je otkucao tačno vreme
Mislim da sam zaspala
Na kratko
Otišla
San se pretvorio u stvarnost
Svadbarski kolač
I mrtva mlada
Ozbiljna muzika
Ozbiljni ljudi
Predugo je sve trajalo
U sumrak je vetar zalupio vrata
Vratila sam se
Nema ničeg što me čeka
Dugo nedeljno popodne
Možda si mi pisala
Možda si me zaboravila.
Odahnula sam.

Helenina oktoborska revolucija /17

"Kad ne mislim ja već pripadam, i danu i tebi i ovoj planeti. I otuda je moja sporost. Molim te piši mi o obredima i ritualima tvoje svakodnevnice. Ako odlučiš da dođeš, u ovom gradu, preko reke ima mesta za sva naša osećanja kaže Helena u poslednjem pismu. Kako da joj kažem da sam umesila prvi hleb bez nje i podelila ga sa drugim ljudima? Možda je ovi najgladniji poznaju. Gladni smo svi svega.

''Kada ti pričaš o ljudima osetim kako ipak živimo u jednom pravednom svetu i svetu dobre volje. Dozvolim si sebi sva osećanja i manje razmisljam o danima koji dolaze. A ponekad me tvoja naivnost umori. Danima nosim u telu osecaj bezvremenosti.'' kaže Helena nežno gnječeći zrelu višnj prstima. Sok joj klizi niz prste, do tanjira okrnjenog po ivicama. Podjednako volim i okrnjenje ljude i okrnjene predmete. Kolač sa višnjama ce utoliti svu našu glad koju smo nakupile tokom današnjeg dana.

''Nemam pojma ni o čemu. I dobro je tako zasad. Neću ti pisati neko vreme. Nedostaješ mi u ovom mom neznanju." kaže Helena u kratkom pismu koje je juče stiglo iz malog grada sa severa. Na stolu je skica ugovora koji treba da pošaljem. Jedan omot od cokolade, malo mrvica i jedan zalutali mrav. Nedostajanje u kostima.

O odlascima 10/17

''Proces je tvoja omiljena reč, ne moja. Ja sam još uvek zaglavljena u zbunjenosti. U čekanju. Ne požuruj me i ne traži da preispitujem ono sto sam novo otkrila. Izgleda da je svanulo ranije. Moram da uhvatim prvi autobus. Čeka me put.''kaže Helena zagledana u zoru, sanjiva i stidljiva. Volela bih sa njom na put. Volela bih da joj ponesem kofer i da vidim sva ta mesta gde je krenula. Ponekad mi je teže ostati nego krenuti. Nedostajanje je jos jedan proces koji sam uspešno savladala i dala mu mesto koje mu pripada.

Put na jug 8/17

Tamo odakle sam došla nije se smelo voleti
Ni sebe,ni druge
Nije se smelo želeti da se voli
više ljudi.

Tamo odakle sam došla nije se slavio život
Slavilo se stradanje i žrtva
Veća
Dublja
Požrtvovanija

Tamo odakle sam došla najlepše se pevalo iznad grobova
pored onih koji odlaze
u gubicima svake vrste

Tamo odakle sam došla
vraćam se da se zahvalim
I posadim seme života koji nedostaje
I nastavim putem ka onoj koja me je poslala
a za koju sam pomislila da me je zaboravila.

Zapis iz Vranja 7/17

“Volim tvoje ruke. Juče sam te posmatrala dok si spavala. Pune su bora. Žila na desnoj ruci ti je izražena. Pomislila sam kako su nam ruke prvi dodir sa svetom. Dižemo ih u zrak. Istom rukom peremo telo i cedimo limun, mesimo hleb, pušimo. Koliko mirisa I života na tako malom delu kože”kaže Helena držeći moj dlan i čini mi se kao da više priča sebi. Volim ova jutra sa njom. Puna tišine i prihvatanja. U miru sa strahovima i neizvesnošću. U mislima sa prijateljima i svima onima koji nam to još nisu postali.

Jazz 7/17

"Verujem da će mi jednog dana oprostiti sve mrtve životinje koje sam pojela i svi ljudi koje sam povredila. Iz neznanja. Iz straha. Iz ljubavi. Verujem da ću i ja stići do tog mesta da umem da oprostim sebi.''kaže Helena glavom oslonjena na moj goli stomak. Osećam kako mi srce kuca iz stomaka. U sobi je ostao miris dinje i sparine. Treba ustati.

Negovanje kosmičkog 6/17

Svi ti ljudi 
daleko iznad oblaka
sva ta lica oko nas
u nama
sa smehom u očima
sa lakoćom u nogama
sva te tajne
sakrivene od nas samih
svo to meso
što truli iznad i ispod granične linije
ćelije
sav muk i bes
sva prezaštićenost i otuđenost
krhkost i snaga
mekoća tvoje butine
i strah iz tvog stomaka
postoje i dišu isti vazduh i jedu isto seme
u ovom trenutku 
u večnosti.

Negovanje ranjivosti 6/17

''Volela bih da naučim kako da ti ostavim prostor samo za tebe a da se ja ne osećam usamljeno. Volela bih da naučim kako možemo zajedno da se menjamo i rastemo bez straha da će nas svaka promena rastaviti. Volela bih stvarno. Ne znam kako se počinje. Možda ovo sada što ti govorim je već neki bojažljiv početak. Idem da operem zube, moram na spavanje''kaže Helena promuklim glasom, dok ustaje sa stola a mrvice hleba joj padaju sa golog kolena na pod. Teško dišem. Razmišljam kako mi je bol u telu odnekud poznat. Zahvalna sam što pred njom mogu uvek da plačem. Ne znam zašto sada plačem. Osećam miris paste. Ustajem da je zagrlim.

Alone 6/17

''Ako mi napraviš malo mesta možda i ja uspem da se izvalim na toj prostirci. Toplo je. Ne prilazi mi. Teško nosim sebe po ovom Suncu. Još teže mi pada bliskost. Možda ovo odstojanje među nama ima veću funkcionalnost od one koju vidimo trenutno'' kaže Helena, sakrivena samo iza šarenih naočara. Ja dotičem nogama vreli pesak i zamišljam kako smo u pustinji. Mislim kako je to savršeno mesto da dobijem napad panike. Umiruje me misao o neizloženosti.

43/34

34 otkucaja u Totalu
redefinisanje slobode u Telu
logika bez srca
srce bez logike
34 pokušaja
sve krajnosti ograničene poverenjem
20ti dan šestog meseca je isti u svim Univerzumima
savršenstvo ćelije
43 razloga za sve i ništa

Beograd, jun 2017.

Negovanje ostajanja 6/17

"Svi pomažu da porastete. Zato sad gledajte na ovo kao na avanturu i još jedan pokušaj da sretnete prijatelje vanzemaljce. Vidimo se uskoro da pričamo priču o Mirku i Mirki. Lepo putujte i ne zaboravite da je po dva sladoleda dovoljno za radost" kaže Helena pomalo drhtavim glasom, dok jednom rukom grli decu a drugom mazi njušku. Shvatam da ostajemo same i da će naše unutrašnje putovanje promeniti pravac. Dalje i dublje od svakodnevnice. Vetar diže prašinu sa asfalta. Osećam zemlju u ustima. Ne treba više bežati.

Negovanje magije 6/17

,,Magija završetaka leži u sporosti. U sitnim satima koji dele tvoj pojam vremena na pre i posle. Magije ima i kada ti drugi ne uzvrati osmeh, i kada ne zna šta da ti kaže. Imam malo magije i u tom teškom gutanju vode, u bolu grla od neizrečenog jer ste se prećutno dogovorili da se nećete secirati. Hajde da prvo proslavimo tvoj rođendan pa da vidimo šta treba još završiti'' kaže Helena dok mi pomaže da navučem letnju haljinu koju mi je poklonila kada se doselila. Volim kada mi poklanja stvari i trenutke koje u početku odbijem i koje izazivaju nelagodu u meni. Posle nekog vremena shvatim da je sve njeno uvek u pravo vreme.

Negovanje vere 5/17

''Nahranićeš se. Videćeš da će se stvari posložiti onako kako duša želi. Ta glad će se povećati a onda će samo nestati. Prodisačeš i dah ce ti postati smiren. Možda mogu i to jutro da ti opišem, ali neću. Želim da nastaviš da živiš sa tim da je neko tu zbog tebe i zbog toga što jesi. Volim kad plačeš i kad se smeješ u isto vreme. Volim kad osecaš i prihvataš sebe i svet. I ideš za onim za čim ti duša čezne." kaže Helena, sjajnih očiju dok posmatramo nebo i pogledom pratimo ptice koje se dižu visoko, dok ne iščeznu. Zraci sunca svetle na njenom licu i vidim kako joj bore oko očiju postaju izraženije. Šuma miriše na dom.

Kaže Helena 5/17

Rutina koja čuva i drži sve ćelije na okupu
bezimena
nestalna
sveprisutna
dovoljno otvorena da ostane koliko je potrebna
sekunde u večnosti
istrajavanje u realnosti
posle zdravo draga prijateljice
trenutno ne mogu da ponudim više...

Kratka priča o snovima 5/17

''Treba da pustiš snove koje sanjaš da žive svoju realnost. Ono sto živiš sada je možda nečiji san. I taj neko će se jednog dana probuditi. Do tada, možemo da naučimo zajedno još neke životne veštine, sagradimo kuću, podržimo decu, usvojimo još nekog psa i mačku. Pozabavimo se usamljenošću i otvorimo se da nas još neko voli. Planeta ce preživeti" kaže Helena dok zajedno prelistavamo stare porodične albume. Na licu moje bake vidim Helenin lik i shvatam da je oduvek bila sa mnom. Mačka ostavlja tragove mokrih šapa po žutom papiru. Razmišljam kako je moj noćašnji san u kome jedan čovek nosi zelenu majicu i daje mi volan sa punim poverenjem, samo mali delić mog unutrašnjeg sveta.

Jutarnji dijalozi 5/17

,,BB je naša sestra. Umanjuje moj osećaj usamljenosti i uvek me podseti da su moje istine i istine one druge. Jednog dana ćemo otkriti planetu BB, čiji stanovnici sigurno liče na nas. Možda i oni nas već traže."kaže Helena promuklim glasom, dok sedi za stolom sa prvom jutarnjom kafom. ''Možda ce početi da puši." pomislih pre odluke da ću izvesti psa, u pidžami koju nosim već godinama, nadajući se da će mi Helena skuvati kafu i spremiti doručak. 

Posle čitanja Brene Brown: 

"...Mislim da je ljudima dosta foliranja i fame - dosta im je da je izvode i dosta im je da je posmatraju. Gladni smo ljudi koji imaju hrabrosti da kažu "ne, nije mi dobro, nije mi sve potaman", ili "treba mi pomoć", ili "izvini, pogrešio/la sam". Gladni smo stvarnih, autentičnih ljudi sa integritetom, autentičnih nas samih, života, odnosa, zaceljenja, trenutaka - istinitih, nenameštenih. Gladni smo da ne budemo definisani samo našim uspesima, titulom, zaradom, izgledom, popularnošću, biografijom; gladni smo dubine i punoće odnosa sa sobom, drugima i životom. Žudimo da budemo u miru kako sa blagodetima života, tako i sa njegovim nesavršenostima"

Saosećanje 4/17

"Treba vremena dati svemu i svakome. Nemamo svi isti način učenja i razvoja. Uostalom, i ja i ti smo istu stvar razumele u različito vreme. I taj Čovek ima svoj put. Dođi da vidiš šta sam pronašla!" kaže Helena iz druge sobe. Više viče nego sto govori.

Ko su ljudi s kojima živimo?

''U bolesti ima nekakvog mira. Tišine. Ako dovoljno dugo osluškuješ čućeš taj duboko intimni razgovor između ćelija, krvi, kože. Čućeš kako dele sopstvene istine i kako njihov razgovor uključuje sve poznato i nepoznato. Ako ga ne čuješ sada, pokušaj da odmoriš spavajući. Uspećeš neki drugi put.'' kaže Helena nekome preko telefona, desnom rukom držeći telefon dok levom pakuje dečiju odeću u veš mašinu. Ko su ljudi sa kojima živim?

Beograd, april 2017.

Porodični zapis 4/17

''Stićiću do tog mesta. Ne znam kada i ne znam za koliko ali sada sam potpuno sigurna da ono postoji. Tu unutar mene.''kaže Helena držeći Ridžinu šapu ispod tuša. Dok posmatramo blato koje se sliva ka slivniku, razmišljam kako razumem o čemu govori i nemam šta da joj odgovorim. Prozor u kupatilu se bučno zatvara sam od sebe.

Zapis iz kafane 3/17

"Razilazimo se s drugima iz ljubavi. Dobili smo ono što nam je bilo potrebno i nastavljamo dalje s većim poverenjem u život. Oni koji su nas voleli uvek će nas voleti." kaže Helena, dok me čvrsto drži u zagrljaj, a pogledom poručuje još jedno pivo.

Ljubav za KJ 4/17

Tvoje je
Da sediš i da čekaš
Da prihvataš neizvesnost 
Da veruješ 
Da osluškuješ
Da sediš pored nepoznato
Dovoljno dugo da mu poveruješ.

Kaže Helena..februar 2017

"Između straha i poverenja je čitav zivot, mnogo ljubavi i ništavila. Nisam sigurna gde sam tačno u tom prostoru. I zbog toga sam zbunjena" kaže Helena, brišući slinu rukavom stare košulje, stidljivo.

Noći tokom februara 2017.

Helena ćuti već danima. Spava na rubu kreveta i ne prilazi sredini ni tokom noći punog meseca. Helena je donela odluku. Helena sve svoje odluke proživi telesno. Ljudima može delovati da ih kažnjava svojim ćutanjem i neprisutnošću. Helena svojim ćutanjem vodi dijalog sa svojim strahom. Kada se dijalog završi ona se vraca među ljude.

pre polaska za Istanbul...februar 2017.

"Na neka putovanja treba krenuti i kada misliš da nisi spremna" kaže Helena, zabrinuto gledajući igru mačke i psa." Otkud ti znaš, šta znači biti spremna?". 

Gunđajući, brižno skupljam mrvice hleba sa stola.

Kaže Helena...februar 2017

''Ne odlazimo mi iz nekih gradova, nego ti gradovi ili izađu iz nas ili ostanu u nama i postanu deo naših unutrašnjih putovanja`` kaže Helena, dok me čvrsto drži za ruku, ispred stare školske zgrade.

dok napušta Kozarčevu...januar 2017.

''Volela bih da me drugi vole onako kako ja volim sebe`` kaže Helena dok pakuje knjige u ranac.

Kaže Helena...januar 2017.

''Ne stvaramo intimnost da traje, nego da nas podseti da tu gde jesmo i s kim smo, je najvažnije u tom trenutku. Hajde da tostiramo hleb pa idemo vani." kaže Helena, umorno dižući svoje tela sa velikog kreveta.

PUT ( za LO )

Između očekivanja i nadanja
Između realnosti i fantazije
Između godina koje su prošle i one koje dolaze
Između onog što ti jesi i onog što ja jesam
Između izgovorenog i neizgovorenog
Postoji put.

I sloboda da se nešto dogodi.
I snaga da se ništa ne desi.
I poverenje da se nastavi bilo kada.
I odluka da je dovoljna zahvalnost.

s ljubavlju za AB
Beograd, januar 2017.

Kaže Helena... decembar 2016

"Osećam da treba da izađem iz uloga koje godinama nosim, neke sam prerasla a neke su mene prerasle'' kaže Helena. ''Razumem. Ustvari, ne razumem, ali ti verujem.'' kažem ja i skrećem pogled sa njenog srca.

Želim da nosim crveni karmin

Želim da nosim crveni karmin
i zaboravim sve priče o ženama koje ga nose
Želim da nosim crveni karmin
i pođem na ona mesta za koje mi kažes da su opasna

Želim da nosim crveni karmin
a da ne razmišljam da li sam lepa
jesam li srećna
imam li bore
jesam li seda.

Želim da nosim crveni karmin
za one koje nisu mogle da ga nose
za one koje su nisu vratile iz fabrike
za one čija su stopala bila gruba
a oči meke
za one koje su abortirale
za one čije su majke bile nasilne
za one čije je telo bilo povređeno
za sve one koje su živele najbolje sto su umele
za one koje su ustajale i kada je delovalo da su odustale.

Želim da nosim crveni karmin.

Pesma o poverenju

Kaže Helena da je sve eksperiment.
I kad spavaš
I kad se budiš
I kad ustaješ
I kad odustaješ
I kad odlaziš
I kad se vracaš
I kad umireš
I kad se radjaš

Kaže Helena da ona može da bude i svako i niko
Da spoji kontradiktornosti
I da sve razjebe
Da razume i da je u zabludi
Da nema i da ima
Da gladuje i da je sita
Da voli i da mrzi
Da govori i da je nema

Kaže Helena da je život dug a tako kratak
Da ovaj dan je i poslednji i prvi
Da vreme koje odlazi je i ono koje dolazi
Da su ljudi sve ono što je ona i što nije ona
Da ljubav nađe put i kad puta nema
Da treba sići u Had i ostati koliko treba
Da je svetlost uvek na njenoj strani.

15 meseci

Trebalo je ustati, počistiti, otvoriti vrata
Trebalo je verovati, nadati se, odlučivati
Trebalo je plakati pred drugom
Na ulici
Trebalo je pokazati ranjivost pred drugim
Trebalo je voleti
Trebalo je obići sva ta mesta i osećati
Trebalo je čuti drugu onako kako ona sebe čuje
Trebalo se otvoriti drugome onako kako jeste
Trebalo je zagrliti onu koja me je rodila
Trebalo je podržati i pobesneti
Trebalo je zagrliti nekog posle 15 godina
Trebalo je odustati i ponovo ustati
Trebalo je nahraniti a ne poništiti
Trebalo je negovati
Trebalo je davati
Trebalo je preživeti

Sada ne moram ništa
Sutra iznova prelazim Sirat


Beograd, oktobar 2016.

Politika

Politika spava sa nama u postelji

Uređuje baštu koju pokušavamo da zasadimo

Udišemo je dok bežimo iz grada u planine

Politika u ustima moje ćerke kaže Mrzim te

Politika živi u dvorištu komšija starosedeoca

Naslonjena na stari orah

Sa grabuljom u ruci, stara se da žene ostanu izolovane

Politika te podržava da mi se ne javiš

Jer nemamo iste političke stavove

Politika ti daje lažni izbor

Čineći tvoju poziciju bele jos moćnijom

Politika te osnažuje i kaže ti

Uspešna si jer je tvoj bankovni račun veliki

Politika na školskom odmoru šutira različite i nepodobne

Znajući da dežurni nastavnik to ne prepoznaje

Politika kaže Migranti

Politika peva u medijima

Politika boli u stomaku

Ako želiš da ostaneš treba da pričamo o njoj

Ne u 8.50

Sada.

Beograd, 13.9.2017

Svakodnevnica

Bez dobrog naslova

Bez odgovora na sve prehlade

Bez razumevanja gde sam odustala a gde prihvatila

Bez televizora

Bez kabla

Bez odluke da odlučim

Bez zahteva za prijateljstvo

Bez moderne političke pismenosti

Bez odavanja počasti kome treba

Bez mesa

Bez istrajavanja koje ocekuješ od mene

Bez ljubavi prema sebi, tebi

Bez novca

Bez lakoće u telu

Bez pristajanja na poslušnost

Bez pogleda u buducnost

Stojim na ovom mestu zahvalna

Držeći u narucju poslednjeg Feniksa

Koga smo zajedno stvorile.

Beograd, 8.9.2017

Kaže Helena...31.8.2017

"Izašle smo iz senke. Manje mi drhte kolena. Sad već mogu da planiram kuda dalje kroz sporost. Probaj da razumeš da sve ima svoju funkcionalnost, i ako može i mozak  da te zaboli od te pomisli. " kaže Helena, drzeći moju ruku na svom čelu. Vidim koliko je crvena u licu i pitam se gde je toliko sunca uhvatila. Deca su došla. Dečaci postaju muskarci i grad opet postaje tesan za život. Separacije, su dobar način da se pomeriš unutar sebe. Bliže mekoći pupka i njenim pegama na licu. Počinje septembar.

Dijalog

H: Vratio se.

I: Stvarno?

H:Aha, evo ga u šiblju ispod prozora.

I: Jel uplašen?

H: Više mi deluje da se konačno odmorio.

I: Idem po njega.

H: Ostavi ga na miru, ako je uspeo da naće put do prozora, naćiće i do kuće.

I: Ništa ti ne znaš o tome kad se neko izgubi. Možda mu je sad najpotrebnije da ga zagrlim.

H: Tebi ili njemu?

Terasa se otvara, ulazi putnik. Ne obazirući se na nas, potpuno mirno odlazi do prve činije  i sa punim uživanjem se prepušta hrani. Tako malo znamo šta je drugima potrebno.

Beograd, 12.8.2017

Sloboda

Treba mi slobooda da mogu da odlučim da ne mogu dalje

Treba mi sloboda da te ne povredim i da me ne povrediš

Treba mi sloboda da bez krivice nastavim da volim sebe i ljude

Treba mi sloboda da majkama ne govorim u čemu greše

Treba mi sloboda da te prihvatim

Treba mi sloboda da nastaviš da rasteš pored mene i u vreme oskudice svega

Treba mi sloboda da krenemo na put i da se zimi goli kupamo u moru

Treba mi sloboda da se ne osećam manje vrednom ako me ne razumeš

Treba mi sloboda da svet ponovo postane dom svih nas.

Beograd, 30.7.2017

Troje

“Sećaš se kada nas je MR upoznao?  Toliko je bilo mesta i ljudi koji su nas povezivali a nikada se do tada nismo susrele. Izgleda da je samo MR imamo dovoljno poverenja u naš susret. Tada je jesen još mirisala na slobodu i nepoznato a grad je bio prepun ljudi koji su živeli sve svoje uloge stidljivo i posvećeno. Sećam se boje tvog kaputa i osmeha dok si nam pružala ruku u onom kaficu na Vračaru. '' kaže Helena, okrenuta leđim, zagledana u ekran. Shvatam da čita naše prve prepiske. MR je pisao nadahnute eseje o svetu koji poznaje a nas dve smo se radovale jedna drugoj. Znale smo da je za sreću dovoljno troje. U bilo kom Univerzumu.

Beograd, 22.7.2017

Ja lažem

Lažem iz odanosti prema sebi

Lažem zbog istine koja nije ravnomerno raspoređena

Lažem iz dosade koja mi spava u kostima

Lažem zbog žudnje za životom za koji treba strpljenja

Lažem za devojčicu koja sam bila i za ženu kojom postajem

Lažem iz neposlušnosti sistemu

Lažem iz solidarnosti , u čekaonici klinickog centra

Lažem jer shvatam da je to jedini izlaz koji zasad imam

Lažem i radosna sam kada svesno odlučim da cu reći laž

Koliko je sati?

Gde su ti deca?

Imas li muža?

Lažem dok čekam da sva moja laž odživi svoje

A onda ćemo zajedno prigrliti sve naše istine

Do kraja leta.

Beograd, 19.7.2017

Kaže Helena..20.5.2017

,,Umara me tvoje majčinsto. Planovi, panike, svako gašenje požara. Ne mogu više da slušam o poslu, strahovima, ljudima koje srećes i one koje zeliš. Neću da vodim psa u šetnju. I ne želim da znam šta je sutra za ručak. Ni ko ce čuvati decu. Ne treba mi čista bela košulja…” kaže mi Helena, subotom rano ujutru dok svi ostali u kući spavaju ili se prave da spavaju. Sviđa mi se tišina posle njenih reči. Shvatam da me bole kosti na nogama i da ce ovo biti jos jedno proleće sa mnogo odluka.

Vesti iz zemlje i sveta

Svet čeka da nastavi svoj put

Dok se ti razapinješ

I ostavljaš delove svoje prerasle kože

Kao zmije koje prate svoje promene

Košulje nam postaju tesne

Mirisi truleži nekog sveta koji je postojao

Vraćaju se zemlji

Blatu

Kamenu

Prahu

Mrtav čovek je spreman da se vrati kući.

Beograd, 5.5.2017

Odanost

Kao svi ispijeni čajevi subotom

Na mestima gde svako može biti dom

Sa ženama koje imaju mnogo uloga

I lice sestre

Kao ispričane priče o stvarima koje nas bole

O ljudima koje volimo i manje volimo

Sivi mačak u velikom stanu

Sa velikim prozorima

Mjauče dok mi govoriš da ćeš se ubiti

Verujem u sporu i tihu promenu

Besmisao je lak u svojoj težini

Kiša je oprala put do prvog stajališta autobusa

Grad miriše na nedostajanje i novi početak

Osećaš li moju zahvalnost?

Na putu, u povratku

Dok shvatam da je negovanje sopstvenog vrta

Jedna zajebana stvar

Sećam se radosti koju sam zaboravila.

Beograd, 29.04.2017

Plakala sam zbog hobotnice

Plakala sam zbog hobotnice
u sopstvenom radu
jedne umetnice
plakala sam zbog hobotnice
dok je izlazila iz mojih
grudi
kostiju
stomaka
plakala sam zbog hobotnice
moje
izložene
u viziji mlečnog puta
pohranjena
dovoljno sazrela
da se otisne
iz mene
vizije
slike
plakala sam zbog hobotnice
usamljenosti
izolovanosti
otuđenosti
zbog kostiju koje su me čuvale
zbog mesa koje je živelo
zbog duha koji se probudio
plakala sam zbog hobotnice
posle besa
iz frustriranosti
prihvatanju besmisla
zbog izgovorenih reči
nejasnih misli
ideje o ludilu
od koje vise ne bežim
ideje o Ništa
koje je oduvek spavalo u meni
...
plakala sam samo zbog hobotnice.

Tok o gladi

''Volela bih da napišem na tone i tone poezije. Da izmislim toliko reči koje bi bile dovoljne da nahrane sve nas gladne. Na svim planetama na kojima smo bile i na kojima nikada nećemo stići. Hranile smo se svačim, jele tvrdokuvano, nesoljeno, sa dodacima, klot, bilo je i row stanja...ne znam kako je glad toliko nabujala? Nisam sigurna umem li da zvaćem. Kažu da varenje uključuje i sve naše sokove i da sa poverenjem prihvata svaki sastojak. Politički sastojci imaju ukus krvi, sveže zaklane kokoške, one iste, seoske kojoj je baka jednim udarcem sekire oduzela život. Znam da joj je veče pre spremila krupna zrna kukuruza, zamenila vodu i ostala dugo da razgovara sa njom. Ja sam već tonula u san kada sam je čula da se vraća kući. 

Mokri sastojci pojačavaju glad. Voda ubrzava proces čišćenja i nema mesta da se išta zadrži. Možda jedna pesma o vodi uspe da spere preostale ostatke hrane koje već decenijama vode mirne živote unutar mojih creva. Možda. 

Možda je moja metofora gladi oskudna u svom pojavljivanju. Možda treba da ustanem. Zasadim drvo i odustanem od pisanja poezije. Kako je samo lekovit ovaj tok...'' razmišlja Helena ispod suncobrana. Kineski je. Zrak oko nje miriše na plastiku. Kakva egzotika unutrašnjih rajskih ostrva.

Praznicna

ne zelim da izadjem iz kreveta
u vreme praznika
ne zelim da otvaram
cirkularna pisma
iz mailova
vibera
fetova
tesko mi je gledam
otrovane pse po parkovima
nasmejane usamljene
ljude
po pabovima
ne zelim da ucestvujem
u proslavi
genocida
na drugoj strani sveta
ne zelim da ustanem
zelim to vreme
sa Sobom
sto prelazi
u Tobom
da skupim Sebe
da proslavim Tebe
sa svim
u krevetu
bez prostirke za telesnu molitvu
sa ceznjom u srcu
nadom u ljude
molitvom za monstrume
svoje
tvoje
nase
vezacu se svilenim kanapom
i sa istom odansoscu
sluzicu
i sebe
i tebe

Svemirko

izašla bih na prstima
da malo virim pred vratima
ne mogu nikako da te zamislim
ne znam kako izgledaš
odakle dolaziš
a ni kako si me pronašao...
nestrpljiva sam
vrti mi se u glavi
dovoljno sam odrasla
da vidim
da ti se najviše devojčica obradovala
onda žena
i medju poslednjima
ona koja sam postala
držim cveće u ruci
za tebe pobednika
u strpljenju
i poverenju
volela bih da
se traganje nastavi kroz tebe
u nekom novotkrivenom
uglu
trajanja
sa dovoljno boja na prstima
i skrivenog šaputanja
na svim kosmičkim jezicima
poverovala sam u sebe
usporila sam dovoljno da me zemlja primi
oprostila sam sebi i drugima
i tada sam čula
da dolaziš
jesam li zaista spremna?
mogu li?
imam li prava?
sta ako te uplašim?
možda to samo razgovaram sa majkom
dijalog sa tobom mi je nepoznat
najduži je poslednji sat
svi zvukovi su prejaki
telo mozda zaspe
prejak je pritisak
čekam te
na vrhovima prstiju
otvaram ti sva vrata

MF

Šta ako nemam više šta da kažem?

Šta ako sve reči dosad izrečene 

potpuno maše smisao

i daju neku drugu sliku,

obris nepoznatog?

Šta ako sam ja sa svojim izborima

srušila 

već sve zapisano

i pozvala neizvesnost bliže 

nego što mogu da je podnesem?

Šta ako je ovo menjanje košulje

više od zvečarskog posla?

Šta ako sam žive sahranila

uz njihov pristanak?

Šta ako moj strah izgubi svoju funkciju?

Ko će me tada voleti?

Šta ako ove godine posetim to mesto 

pored mora

sa svim zvukovima i šumovima?

Šta ako mi se dopadne?