"Kad ne mislim ja već pripadam, i danu i tebi i ovoj
planeti. I otuda je moja sporost. Molim te piši mi o obredima i ritualima tvoje
svakodnevnice. Ako odlučiš da dođeš, u ovom gradu, preko reke ima mesta za sva
naša osećanja kaže Helena u poslednjem pismu. Kako da joj kažem da sam umesila
prvi hleb bez nje i podelila ga sa drugim ljudima? Možda je ovi najgladniji
poznaju. Gladni smo svi svega.
''Kada ti pričaš o ljudima osetim kako ipak živimo u jednom
pravednom svetu i svetu dobre volje. Dozvolim si sebi sva osećanja i manje
razmisljam o danima koji dolaze. A ponekad me tvoja naivnost umori. Danima
nosim u telu osecaj bezvremenosti.'' kaže Helena nežno gnječeći zrelu višnj
prstima. Sok joj klizi niz prste, do tanjira okrnjenog po ivicama. Podjednako
volim i okrnjenje ljude i okrnjene predmete. Kolač sa višnjama ce utoliti svu
našu glad koju smo nakupile tokom današnjeg dana.
''Nemam pojma ni o čemu. I dobro je tako zasad. Neću ti
pisati neko vreme. Nedostaješ mi u ovom mom neznanju." kaže Helena u
kratkom pismu koje je juče stiglo iz malog grada sa severa. Na stolu je skica ugovora
koji treba da pošaljem. Jedan omot od cokolade, malo mrvica i jedan zalutali
mrav. Nedostajanje u kostima.
Нема коментара:
Постави коментар