Pessoa

danas smo čitali Pessoa

ja i moj

mladi prijatelj

rekla sam mu Lep si

bilo je lako

i nežno

voleti nekog poput njega

danas smo pričali

o ljudima 

koje volimo

mrzimo

kojih se bojimo

pričali smo 

o jebanju

o umetnosti

o stvaranju

kako da od našeg zajedničkog vremena

napravimo umetnost

složili smo se 

da smo mi već umetnost

dok je kuvao

jeftine špagete

pitala sam ga 

jesi li voleo

Šimborsku

Blejka

recitovao mi je 

na nemačkom

u pregrejanom stanu

na balkonu

dok sam ga posmatrala

bio je to život kakav sam oduvek želela

danas smo čitali Pessoa

dovoljno odeveni

da uživamo

u sopstvenoj nagosti

Posledice gladi

“ Ta tvoja naivnost postaje čista destrukcija. Izdaleka mi deluje da je lekcija završena, ne moraš vise da spašavaš ni sebe ni druge.  Tamo gde nema odgovornosti, izdaja i poniženje se lako uvuku. Moraš da izađeš iz tog odnosa pre nego što izgubiš svu snagu. Ljudi te lako pojedu jer su toliko gladni pažnje I nežnosti. Ti nisi Anais Nin i ovaj svet je gladniji nego pre mnogo godina.’’kaže Helena, čvrsto držeći moje čelo. Mlaz iz mog stomaka donosi olakšanje.  Povraćam sve zaostale delove današnjeg dana. Strah ima smrad. A sramota je dobila odraz providne tekućine. Umorna sam.

Helenina ruka je hladna. Nežno i strpljivo me umiva.  Uvek je prisebna i strpljiva u trenucima kada me sve raznese.  Nema tog dana u kome nisam zahvalna što je došla. Zatvaram slavinu. Krevet u spavaćoj je dovoljan mekan da prihvati moje veliko telo.

“ Sutra je prvi dan nove godine po Majanskom kalendaru. Mučnina će prestati do ponoći. Volim te devojčice” kaže Helena sa druge strane jastuka.

O otrovima koji čekaju da izađu

"Izgubila sam inspiracuju. Otupela sam. Ponekad te ne slušam šta mi govoriš. A i kad te slušam.teško pratim. Ova misao o kanceru mi se priljubila, kao da nešto želi da mi kaže a ja ne razumem jezik kojim mi govori. Razlupana sam. Od svega. Muka mi je od ljudi, vesti, države, sebe...i zahvalna sam što deca nisu tu sada dok sve ovo traje. Puna sam otrova. Najviše onog što sam nosila za druge. Otrovala sam samu sebe. Kao da sam samo tako mogla da prihvatim svoju sklonost ka samopovređivanju. Ne verujem ti da možeš da prihvatiš ovo moje stanje. A možda te i njime testiram da mogu konačno da ti poverujem. Na momente te mrzim. I prezirem. Želim da odeš i u isto vreme želim da ostaneš. Užasna sam." kaže Helena, brišući slinu i suze istim rukavom. Istim onim džemperom koje smo nosile tokom zime. Letnje julsko veče, hladno je u kuhinji.

" Skuvaču nam čaj od žalfije. Otrov ćemo otrovom lečiti. I razlupane sigurno umemo da skuvamo čaj a i sebe. Nemoj da brineš. Jednog dana ćemo imati baštu u kojoj možemo da zasadimo dovoljno otrovnih biljaka da izlečimo sve svoje rupe...Videceš, brzo će doći taj dan." 

Voda je proključala. Sa radija se čuje najava vremenske prognoze. Hvala ti Sunce što si se ovih dana sakrilo. Lakše stojim na nogama bez tvog prisustva.

kada umru one koje volim

kada umru one koje volim

nekako je drugačije 

ustati i pričati

o njoj

bilo kojoj

vest o smrti

je ništa

u odnosu na misao o odlasku

smrt one koju volim

je oslobađajuća 

i lepljiva

rasterećujuća

od uspomena

ne znam gde odlaze

moja predstava

prelaska

je ista

predstavi 

života ovde

na ovom mestu

spora

rastegljiva

a ipak svetlosna

kada umru one koje volim

približim se

sopstvenoj smrtnosti

još uvek

držimo odstojanje

i uživamo u pogledu

rekla bih da je razumevanje

prisutno

Početak sedmog meseca u gradu

'' Šta ćemo sada? Mnogo je sve mirno. Pomalo sam u nekom isčekivanju. Kao da čekam neki veliki prasak. Na trenutak kao da sam u nekom predorgazmičnom limbu'' kaže Helena, dok zatvara ulazna vrata. Razmišljam hoce li ih zaključati? Otkud joj to crvenilo na vratu? Mislim da ću sačekati još koji dan, dok se ne utiša vrelina, da je pitam da se vrati da spavamo u istom krevetu...Na stolu je flaša soka od lavande. Toliko mi je potrebna svežina. I ako moj stomak burno reaguje, jasno mi je da neke hladnoće moraju da nađu svoje mesto u mom telu.

Rastopljavanje

Voda u čaši 

na stolu

na radnom mestu

pripadam kolektivu 

kolektivnom

ispod Sunca

sa vrtoglavicom

i

anksioznošću

od vreline 

betona

u spoljnom 

i 

unutrašnjem

svetu

sa idejom

ali

i osećajem

dosade

apatije

u tragovima

za duže trajanje

nemam vremena

čekaju me deca

kao izgovor

za opstanak

sada kada

nema ko da me spasi

moja vrednost 

stidljivo

pomisli

možda ja ipak postojim.