Zastava

Kada ti kažem
ne želim da umrem sama
ja sam već rekla
želim da budeš pored mene
i tada
u nekom krevetu od hrastovog drveta
sa zelenim prekrivačem
i mirisom prolaznosti
mislila sam da neću pisati
o strahovima
o ljubavima koje nisu preživele
izlizanim rečenicama
koje si već preslušao
od onih koje su te volele
i nisu umele da se podignu
posle pada...
u poeziji onih kojima verujem
ja i ti smo već postojali
neko je već pre nas
odživeo svo naše stradanje
osetio ista slivanja
razlivanja
misliš li i dalje da smo beznačajni?
....
na raskršću je zastava
iznikla iz posečenog stabla
nakon svega
ja sam ona koja se promenila.

Najteži je prvi dan posle...

'' Tu ispod desne plećke, u tom delu koji je okrenut ka spolja...tu stoji ta bol. Nisam sigurna da li je mišić ili je u nekom među prostoru. Kao neki nož koji nosim sa sobom, zaboden precizno bez krvarenja...Boli me dugo.'' kaže Helena, dodirujući levom rukom nejasno mesto koje je boli. Lice joj je naduveno a oči bistre i jasne. Znam da je plakala. Glas je promukao i otežan. Uvek je ista kada je povređena. Prisutna i spora, pomalo rastegnuta i zamišljena.

Danima me već boli celo telo. Dušu ne smem da pogledam. Teško mi je da pričam. Vešto se sakrivam od nje i izbegavam njene poglede. Shvatam da je morala da započne priču o svom bolu da mi došla do mene. Volim njene veštine intime. Kada potroši sva pitanja, onda napravimo mesto za ćutanje. Zatim me ovlaš dodirne u prolazi. Nenametljivo se pojavi u kupatilu. Posle poslednjeg zalogaja zajedničkog ručka počne da priča o sebi...pokazujući mi rukama, kao dete koje stidljivo privlači pažnju. 

Moja ruka je preko njene, tu ispod njene desne plećke. Osećam toplinu njene kože i čujem kako bol diše. U istom ritmu kao i moje srce. 

Na stolu je prazan tanjir. Neki ljudi više nikad neće sedeti za istim stolom.

jutro prvog dana retrogradnog jupitera

'' Ne želim da budem majka. Ta uloga mi je prezahtevna. Ruši mi sve moje slobode i odgovornosti ali prihvatam da to može da bude samo neko trenutno stanje u kome sam. Gledam te već danima kako se menjaš na dnevnom nivou i kako sa slašću jedeš ručak posle dece. Ne sećam se kada smo svi zajedno ručali za stolom....Ponekad imam doživljaj da se i meni obraćaš samo iz te uloge. Uglavnom mi to smeta...Žašto rađamo decu? Jesi li nekad posebno razmišljala o tome? Deluješ mi, ako bismo živele u nekom pravednijem svetu da bi možda samo rađala i bivala u toj jednoj jedinoj ulozi. Možda je to samo moja fantazija da lakše zamislim pravedniji svet...'' kaže Helena sa druge strane ogromnog kreveta, okrenuta leđima. Još nije svanulo. Zašto je budna ovako rano? Ne mogu da govorim a ni da mislim dok ne izađem iz kreveta. Ukus u ustima me podseća da je proleće stiglo i da mi se glas menja pod uticajem svih cvetanja. Boli me grlo. 

Osećam kako se na moje ćutanje okrenula. Volim njenu nogu preko moje. Jedna od onih životnih težina koje me umire i uzemlje.

...

Photo: Paul Cox, 1969

Magnolija u mislima

razmišljam o magnolijama
koje poznajem samo sa slika
o prolaznosti
kao jedinom trajanju
razmišljam o svima
koje sam upoznala
na stanici
na ulici
u krevetu
zasađenim korovima
u srcima drugih
o mekoći u dodiru
o svetlosti
izmedju jave i sna
razmišljam
samo je tok
beskrajno dug
sa valovima
mira i nemira
.....
znaš li koliko mi je teško da ustanem?
okean miriše
u sobi sa velikim prozorima.