'' Tu ispod desne plećke, u tom delu koji je okrenut ka spolja...tu stoji ta bol. Nisam sigurna da li je mišić ili je u nekom među prostoru. Kao neki nož koji nosim sa sobom, zaboden precizno bez krvarenja...Boli me dugo.'' kaže Helena, dodirujući levom rukom nejasno mesto koje je boli. Lice joj je naduveno a oči bistre i jasne. Znam da je plakala. Glas je promukao i otežan. Uvek je ista kada je povređena. Prisutna i spora, pomalo rastegnuta i zamišljena.
Danima me već boli celo telo. Dušu ne smem da pogledam. Teško mi je da pričam. Vešto se sakrivam od nje i izbegavam njene poglede. Shvatam da je morala da započne priču o svom bolu da mi došla do mene. Volim njene veštine intime. Kada potroši sva pitanja, onda napravimo mesto za ćutanje. Zatim me ovlaš dodirne u prolazi. Nenametljivo se pojavi u kupatilu. Posle poslednjeg zalogaja zajedničkog ručka počne da priča o sebi...pokazujući mi rukama, kao dete koje stidljivo privlači pažnju.
Moja ruka je preko njene, tu ispod njene desne plećke. Osećam toplinu njene kože i čujem kako bol diše. U istom ritmu kao i moje srce.
Na stolu je prazan tanjir. Neki ljudi više nikad neće sedeti za istim stolom.
Нема коментара:
Постави коментар