''Umorna sam. Jako sam umorna. Bole me kosti i meso. Trulim na mnogim mestima i humusom hranim gladne kojima se dajem. Nemam vise gde da odem. Plasim se sebe a sva spoljasna mesta me vise ne privlace. Ako postoji neko mesto na ovoj planeti gde bi se odmorila, neka me ceka dok ne dodjem. Neka se menja samo koliko je potrebno za moj dolazak.
Tesko mi je da budem u tvom prisustvu dok se raspadam. Mnogi su me videli u tom stanju samo nisu imali vremena da ostanu. Nemam iskustvo drzanja. Kako li sam uspela da ga drugima dajem a da ga ne osetim? Ne znam.
Ne znam. Ne znam. Ne znam.
Pisacu ti. Hvala ti sto me i dalje cekas. I sto mislis na mene.
Ponekad, tokom onih noci kada ne mogu da zaspem, secam se kako si me uvijala u razne marame i drzala mi ruku na obraz pre spavanja. Cesto osecam miris tvog tela.
Pozdravi decu. Nadam se da me nisu zaboravili...'' kaze Helena u prvom zimskom pismu koje je jutros postar ostavio u komsijskom sanducetu.
Sneg je na prozorima. Prvi ove godine. Boli me rana na glavi, verovatno samo zarasta. Osecaj sramote me je probudio. Sve lazi koje zivim nisu nista u poredenju sa besmislom koji narasta. Ne zelim vise da borim ni sa cim, ni za koga. Tacno je 15.02.
