'' Išla bih dalje. Imaš mnogo toga protiv mene. Ne mogu više da podnesem ovo mesto žudnje i mržnje, taj atom gde se spajaju je prejak za dugo bivanje. Nedostaješ mi. Skoro isto koliko i ne želim da te vidim. I ako imam potrebu da ti mnogo toga kažem, sve moje reči nemaju snagu da dopru do tebe. Ne verujem ti. Ne verujem ni u jednu tvoje osećanje o kojem govoriš. I ne osećam ga. Verujem u iskustvo povređenosti koje nosiš i verujem u to da nije moje da o tome brinem. Ne verujem ti. Povređena sam iz tvoje povređenosti. Svaki put je neko novo mesto izdaje. Nema svetosti ni u čemu između nas. Boli me telo. Boli me duša. U tvom prisustvu. Ležanje pored tebe, u nagosti me skupo košta. Sva moja ranjivost i kad deluje da je prihvataš, je nedovoljna za poverenje. Ne verujem ti. Ne verujem sebi u našem odnosu. Izašla sam iz uloge preživele. Samo ne znam kako se ovo zove. Nije ni važno. Koliko bih samo volela da sam ti važna koliko sam i sebi! Kako bi volela da me ne kažnjavaš za sve što jesam i nisam. Mesto na kome sam sada, je nešto što će potrajati. Nadam se da ću ostati dovoljno dugo da mogu da oprostim i sebi i tebi. Posle svega dozvoljavam si da budem ljuta. Mrzim tvoje prisustvo u svemu što radim i svuda kuda idem. Nežna sam i u mržnji. Perem te svetim biljkama na nepoznatim mestima i molim te da se vratiš odakle si došao. Želim da idem." kaže Helena čvrstim glasom, oslonjena na zid.
Kada malo bolje oslušnem čujem kako joj telo drhti i pucketa vatra u kostima leve karlice. Ne vidim MM. Osećam njegovo prisustvo u sobi. Znam da je ovo dijalog koji se događa već neko vreme između njih dvoje. Sve naše bitke su vodile do ovog mesta. Kakvo je to mesto kada u isto vreme radiš za sebe i protiv sebe. Sve što umre i dalje živi dok se ne smirimo sa tom smrću. Helena to najbolje zna.
