Ništa

Ništa ima oblik, još uvek
Ništa miriše na šumu posle kiše
Ništa spava između mojih nogu
i strpljivo čita preporučena štiva
Ništa je još uvek žudnja
stara više od 20 godina
koja možda više ne pripada onoj sto sam postala
Ništa je kao mir koji traži ravnotežu u nemiru
Ništa je bolest koja sadrži svoje isceljenje
Ništa je tvoje ime na mojim usnama
kad sam ljuta i strastvena
Ništa se širi iz mog tela
dotičući tvoju ljubaznost
i krhkost svakodnevnice
Ništa nema trajanje, samo poverenje
Ništa se transformiše neprimetno
Sporo i tiho
kroz dubok udah i kratak izdah
dok se boji i u isto vreme ustaje
lakog koraka i otvorenog srca
preko istog mosta
do susreta
neplaniranog i neistraženog.
Ništa je neophodnost ove pesme.

Pocetak sedmog meseca, pismo br. 36

Ne znam ni sta da ti napisem odavde. U nepoznatom gradu shvatam da sam zatvorena i nepristupacna za druge. Fizicki postojim i hodam ovim ulicama. U mislima sam na neko drugo mesto, poznato i isto tako daleko. Hleb im je ukusan. Prave ga po recepturi staroj koliko i njihova himna. Sa dosta kukuruznog brasna koje potice iz krsevitih stena sa vrha planine. Prepoznala sam slicne sebi. Razlikujemo se po godinama i po rasporedu bora i mladeza po telu. Mislim da je za nase prepoznavanje bilo dovoljno prvo jutarnje klimanje glavom. Jesam li rekla koliko je ovde vazna Dobra Zena? Jesam li ti pisala vec da im je najveci strah da ne izdaju Dobru Zenu? 

I zamisli juce sam je srela. Tu iza ugla, pored pretrpanog kontejnera. Jos uvek sam bila sanjiva i rascupana, bila je zora i mislila sam da ceo grad spava. Iznenadila me je. Dobra Zena ne spava. Ona ustaje pre Sunca, stavlja maramu oko vrata i izlazi u rutinu. Iznova i iznova. Deluje da joj smisao nije tako vazan. Ne znam puno o njenim radostima. Skoro pa je ne bi ni primetila da me nije privukla njena haljina. Dugacka i teska, deluje kao da raste iz zemlje. Na grudima ima mali sareni krug. Sarenilo na crnilu je upadljivo. Kosu nosi zacesljanu, dovoljno cvrsto svezanu da joj otkrije lice. Nema usta, samo jednu tanku liniju.

Ako odlucis da dodjes, molim te ponesi mi sve drvene bojice iz kuce. Bice nam potrebne da bojimo svakodnevnicu. Volela bih da obidjemo neka zabacena mesta zajedno. Primecujem kako se bojim sto  sam sama u nepoznatom gradu. Ili se bojim sebe sto nisam prisutna. Ne znam. Ako dodjes, mozda cu se usuditi i da porazgovaram sa svojim strahovima.

Shvatam koliko je bilo vazno sto smo se slozile da treba da idemo na razlicita mesta. I misije su nam razlicite. Nocas sam sanjala jednog Transformersa, bio je dobar prema meni i pohvalio mi se kako je brizno cuvao 3 mala psa ( za mene ), stvorio im je kiseonik tamo dole, na najdubljem nivou. Neko mi je pre toga dao pristup-sifru da sidjem dole. Kako je sve na svom mestu. Oduvek.

Volim te Univerzumska sestro.

Vidimo se uskoro,

tvoja HH