"Izgubila sam inspiracuju. Otupela sam. Ponekad te ne slušam šta mi govoriš. A i kad te slušam.teško pratim. Ova misao o kanceru mi se priljubila, kao da nešto želi da mi kaže a ja ne razumem jezik kojim mi govori. Razlupana sam. Od svega. Muka mi je od ljudi, vesti, države, sebe...i zahvalna sam što deca nisu tu sada dok sve ovo traje. Puna sam otrova. Najviše onog što sam nosila za druge. Otrovala sam samu sebe. Kao da sam samo tako mogla da prihvatim svoju sklonost ka samopovređivanju. Ne verujem ti da možeš da prihvatiš ovo moje stanje. A možda te i njime testiram da mogu konačno da ti poverujem. Na momente te mrzim. I prezirem. Želim da odeš i u isto vreme želim da ostaneš. Užasna sam." kaže Helena, brišući slinu i suze istim rukavom. Istim onim džemperom koje smo nosile tokom zime. Letnje julsko veče, hladno je u kuhinji.
" Skuvaču nam čaj od žalfije. Otrov ćemo otrovom lečiti. I razlupane sigurno umemo da skuvamo čaj a i sebe. Nemoj da brineš. Jednog dana ćemo imati baštu u kojoj možemo da zasadimo dovoljno otrovnih biljaka da izlečimo sve svoje rupe...Videceš, brzo će doći taj dan."
Voda je proključala. Sa radija se čuje najava vremenske prognoze. Hvala ti Sunce što si se ovih dana sakrilo. Lakše stojim na nogama bez tvog prisustva.
Нема коментара:
Постави коментар