"Sa tobom volim da dođem ovde. Deluje mi da smo se
rodile na istom mestu i u isto vreme. Zaboravila sam mnogo lica, pamtim događaje
i ljude koji su me voleli, ne prepoznajem mnoge građevine, znam kako miriše
zemlja iz nekih parkova i kakav ukus ima voda u nekim rekama. Strah kojim sam
bila vezana pripada magijskoj svakodnevnici, a godinama sam mislila da sam ga
dobila kao poklon na rođenju. Sada mi je jasno zašto smo baš ovde rođene."
kaže Helena, ležeci na betonu u dvorištu, čija vinova loza pravi preko potrebni
hlad. Znam da smo ovde samo u prolazu. Dom smo ponele sa sobom pre toliko
godina. Zahvalnost je zamenila strah. Zahvalnost kao snaga Helenin nogu i mekoća
njenih butina. Sva lica i sve rane juga spavaju između nas dve. Hiron je
prisutan.
Vranje, avgust 2018.
Нема коментара:
Постави коментар