''Volela bih da napišem na tone i tone poezije. Da izmislim toliko reči koje bi bile dovoljne da nahrane sve nas gladne. Na svim planetama na kojima smo bile i na kojima nikada nećemo stići. Hranile smo se svačim, jele tvrdokuvano, nesoljeno, sa dodacima, klot, bilo je i row stanja...ne znam kako je glad toliko nabujala? Nisam sigurna umem li da zvaćem. Kažu da varenje uključuje i sve naše sokove i da sa poverenjem prihvata svaki sastojak. Politički sastojci imaju ukus krvi, sveže zaklane kokoške, one iste, seoske kojoj je baka jednim udarcem sekire oduzela život. Znam da joj je veče pre spremila krupna zrna kukuruza, zamenila vodu i ostala dugo da razgovara sa njom. Ja sam već tonula u san kada sam je čula da se vraća kući.
Mokri sastojci pojačavaju glad. Voda ubrzava proces čišćenja i nema mesta da se išta zadrži. Možda jedna pesma o vodi uspe da spere preostale ostatke hrane koje već decenijama vode mirne živote unutar mojih creva. Možda.
Možda je moja metofora gladi oskudna u svom pojavljivanju. Možda treba da ustanem. Zasadim drvo i odustanem od pisanja poezije. Kako je samo lekovit ovaj tok...'' razmišlja Helena ispod suncobrana. Kineski je. Zrak oko nje miriše na plastiku. Kakva egzotika unutrašnjih rajskih ostrva.
Нема коментара:
Постави коментар