Svemirko

izašla bih na prstima
da malo virim pred vratima
ne mogu nikako da te zamislim
ne znam kako izgledaš
odakle dolaziš
a ni kako si me pronašao...
nestrpljiva sam
vrti mi se u glavi
dovoljno sam odrasla
da vidim
da ti se najviše devojčica obradovala
onda žena
i medju poslednjima
ona koja sam postala
držim cveće u ruci
za tebe pobednika
u strpljenju
i poverenju
volela bih da
se traganje nastavi kroz tebe
u nekom novotkrivenom
uglu
trajanja
sa dovoljno boja na prstima
i skrivenog šaputanja
na svim kosmičkim jezicima
poverovala sam u sebe
usporila sam dovoljno da me zemlja primi
oprostila sam sebi i drugima
i tada sam čula
da dolaziš
jesam li zaista spremna?
mogu li?
imam li prava?
sta ako te uplašim?
možda to samo razgovaram sa majkom
dijalog sa tobom mi je nepoznat
najduži je poslednji sat
svi zvukovi su prejaki
telo mozda zaspe
prejak je pritisak
čekam te
na vrhovima prstiju
otvaram ti sva vrata