,,Umara me tvoje majčinsto. Planovi, panike, svako gašenje požara.
Ne mogu više da slušam o poslu, strahovima, ljudima koje srećes i one koje
zeliš. Neću da vodim psa u šetnju. I ne želim da znam šta je sutra za ručak. Ni
ko ce čuvati decu. Ne treba mi čista bela košulja…” kaže mi Helena, subotom
rano ujutru dok svi ostali u kući spavaju ili se prave da spavaju. Sviđa mi se
tišina posle njenih reči. Shvatam da me bole kosti na nogama i da ce ovo biti
jos jedno proleće sa mnogo odluka.
Нема коментара:
Постави коментар