''Kako da budemo? Ili smo već u bivanju? Ko si ti? Ko sam ja? Zašto misliš da je meni lakše? Imam toliko pitanja da ne mogu da spavam. Uznemirena sam. Tužna sam već danima. Ništa me tako ne poveže sa tugom kao mokre čarape i hladne noge u zimskim čizmama. Kada sam bila mala, mislila sam da je siromaštvo kada si mnogo mokar, pokisao i ne mozeš da se ugreješ. Kasnije sam tek shvatila da je i teže od toga ali ova slika se odnekud naselila u mojoj svesti. Ne znam odakle. Nemoj da ideš. Hajde da otvorimo prozor'' kaže Helena, okrenuta ka širokom kuhinjskom prozoru. Vidim je kako se oslanja rukama o zid. Ako budem prišla bliže, osetiće da plačem. Ne mogu ni da odem. Volela bih da savladam veštinu ostajanja tokom hladnih zimskih dana. Zašto je ne pitam kako je ona uspela u tome? Zašto ne mogu da joj poverujem? Koliko još spirala da ugradimo u ovu večnost pa da ostanemo zajedno? Ili smo oduvek bile zajedno?
Juče sam kupila tamjan. Budj u spavacoj sobi postaje podnošljiva. Kao i znanje hrišćanstva.
Volela bih da joj ispričam koliko me je dotako glas Nine Simon na kremaciji one koju smo ispratili.
Sveta groblja i dostojanstvo odlaska su obojili više od onog sto delimo i uneli novu zbunjenost u ono što živimo.
Нема коментара:
Постави коментар