"Gde smo sada? Imaš li neku ideju? Deluje mi da je ovaj pun mesec jasan i nezahtevan" kaže Helena iz mraka. Ne vidim je. Osećam njen dah u hladnom vazduhu, dok razmišljam o tome zašto se je vratila. Jutros s prvim svetlom, po tome kako su se otvarala vrata znala sam da je ona. Nenajavljena i željno isčekivana. Došla je sa rancem na leđima, umotana u vuneni narandžasti šal, možda sa namerom da ostane. Još uvek je nisam pitala. Dan je prošao u dugim zagrljajima, obilnim obrocima i njenim mističnim pričama. Kao da nismo nikada vodile zemaljske razgovore.
"Ne znam na šta misliš. Od ideja jedino imam gomilu njih kako da stvorim novac. I možda par ideja kako da nestanem. Ali te su stare i čini mi se da više ne rade."
"Budalo. Ti i kad nestaš potpuno si prisutna. Hoćeš da zajedno uđemo unutra? Hladno je."
Sad je vidim.
Pored nje sam sasvim dovoljna sebi.
Zašto pokušavam to da odbacim? Ko sam ja bez nje? Ko je ona bez mene?
Na ulaznim vratima nas čeka mačak. Sad mi postaje jasno da je najavio njen dolazak. Jeste, prvo dođu prijatelji a zatim i oni koji nas uvek vole.
Нема коментара:
Постави коментар