''Danas sam shvatila koliko sam se zapetljala u svojim pojašnjavanjima sebe i sveta. Kao da sam isplela neko klupko, šarenim koncima i ima dosta preklapanja. Klupko je naraslo i uspešno je prekrilo i čvorove koje su u početku nastajali zbog nespretnosti. Kakva sam ja to tkalja? Tvoja reč bi bila pletilja? Volim mekoću ovog konca. Mirisna vuna iz onog vremena kada smo je prale na reci i nogama čvrsto stajale u hladnu planinsku vodu. Sećaš se?"- kaže Helena, dok sedi na poslednjem stepeniku u gradskom parku. Ne mogu da se setim svega što spominje. Primećujem ljude koji nam dolaze u susret i shvatam kako niko osim nas dve, ne zna da smo pre dva dana rasekle M.M toliko da smo se i same posekle. Odložile smo nož i pogledom se dogovorile da ne idemo dok ne ustane. M.M je ustao. Nas dve smo bile dovoljno ranjive da ga pridržimo i ponovo zatražimo poverenje.
Sada, dva dana kasnije Helena želi da plete. Oh, kako bih volela da sam je ranije srela.
Нема коментара:
Постави коментар