'' Srela sam juče MM. Pili smo rakiju u jednom lokalu pored parka. Zagrlio me je kad smo se sreli. Potonula sam u njega. Bilo mi je potrebno da me drži.'' kaže Helena, naslonjena na moje rame. Levom rukom pomera kosu sa mog čela. Dugo se gledamo. S godinama, jasno raspoznajem intenzitete njenog sjaja iz očiju. Lako me privuče njen pogled.
'' Verujem ti. Ako neko poznaje dobro svoje potrebe, to si ti. Kakva je bila rakija?''
'' Dobra i oslobađajuća''
'' Šta ti je sada potrebno?'' pitam i ako mi deluje da je pitanje potpuno nepotrebno u ovom trenutku.
'' Da me zagrliš i da mi kažeš da će ovo nedostajanje MM proći.''
Oštar zvuk dolazi iz kuhinje. Nešto je na podu. Sporo ustajem i razmišljam kako smo ovih dana polomili sve okrnjene čaše i činije. Ovo je verovatno jedna od poslednjih, koju su deca pronašla.
Osećam Helenin pogled.
Dovoljan je osmeh. I onako nemam odgovore na mnoga pitanja. Mislim da sam prestala i da ih tražim.
Нема коментара:
Постави коментар