Monolog na obodu šume

Mama, bole me noge.
Predugo stojim u istom mestu.
Ptice su poletele davno.
Sama sam dugo ovde.
Mama, zašto ne razgovoramo?
Ko me je naučio ovom jeziku?
Ovom, koji me čuva od tebe.
Ponekad deluje,
da me čuva i od sebe.
Pokušavam da zasadim baštu.
Nemam ničeg dovoljno.
Taj osećaj je istina.
Iza njega je nečiji vrt koji pripada i meni.
Mama, kome si verovala?
Šumama ili gradu?
Ja sam videla mnoge gradove.
U mnogima bih mogla da napravim dom.
Svakome bih se dala.
I svuda bih mogla ispočetka.
Ne znam puno o trajanju.
Volela bih da znam.
A volela bih i da znam,
zašto tvog lica nema u mojim snovima?