"Kako da znam da je strah strah? I zašto ga tako zovem? To je misao koja dođe u stanjima mirovanja. Sinoć dok sam spušatala svoje telo na starom krevetu i osluškivale zvukove iz kupatila, ta misao se samo prikrala. Prvo oprezno a onda me je samo obuzela. Misao da te neću prepoznati, da ćeš me zaboraviti...Kretanje mi pomaže. I neke nežne misli..Ali brzo pobegnem. Zaboravim to stanje. Ostajanje u njemu traži neko poverenje koje čekam da dođe. Da li mi veruješ?'' kaže Helena sedeći za kuhinjskim stolom, u jednoj ruci držeći mali reckavi nož, u drugoj prvi majski paradajz. Činija ispred nje je prazna. Primećujem kako zurim u prazno i kako mi kičma podrhtava.

" Verujem ti. Verujem svakom tvom iskustvu. A volela bih i da verujem sebi da umem da ostanem pored tebe u takvim situacijama. Osećam da su mi reči sterilne i da tražim mesto iz kog mogu da ostanem."

Na prozoru je ostao trag dečijeg plastelina. Pitam se kada je ovo mesto prestalo da bude dom. Postoji li neko mesto koje možemo nazvati našim domom?