''Nemam želju ni za čim, ni za kim. Nemoj da me pitaš šta želim. Potrebno mi je to nemanje, neimanje, neznanje. Osećam se zatrovano. Stomak mi je sve češće tvrd i natečen. Osećam da je dobro što je leto. Sunce me čini usporenom i daje mi prostora da ne budem i ne moram. Godinama su mi govorili da sam letnje divlje dete. A ja sa 40 živim u gradu. Kuda da se pomerim? Nisam više gladna. Malo toga me dotiče. A delići me preplave. Lenja sam. Iz kostiju si čujem ššššššššššššššššššššššššš. Hvala ti što više ne delimo krevet. Prevelika sam i preglasna i treba mi udobnost.'' kaže Helena, oslonjena levom rukom na moje koleno. 

Ispred nas je dvorište koje nije naše. Gola deca trče oko baštenskog creva i čujemo kako se kikot odbija od zidova. Jedno letnje prepodne ima zvuk. Žmirkam ispod naočara. Sanjiva sam uprkos osmočasovnom snu. Počinjem da imam iskustvo glavobolje. Do pre par nedelja samo sam slušala i čitala o raznim vrstama bolova u glavi. Možda su nas informacije zatrovale?

Koliko rat u Siriji ima veze sa mojom neurednom menstruacijom? Jesam li se nahranila jer je narastao broj gladnih? Žašto sam počela da proveravam napuštene mačke da li dišu? 

Helena je mirna. Razmišljam kako pitanje moje slobode i nezavisnosti nije više pitanje našeg odnosa. Više ne vodimo duge razgovore. Ne dogovaramo se i ne pravimo planove. 

'' Pomoćiću ti da pronađes tu belu haljinu. Ako je želis. Baka bi bila ponosna da može da prisustvuje venčanju. Ko zna, možda se i pojavi. Slaveći život slavimo i smrt. Idem da popijem malo vode. ''

Kikot dece se pretvorio u plač. Helenina ruka napušta moje koleno. Opet sam sama.