''Moraćeš da prihvatiš i taj svoj deo. Da si nekog povredila, izdala, posekla, pojela...Moraćeš da svoju hladnoću i nezainteresovanost držiš bliže i srcu i nogama. Nema veće snage od snage kojom obe držimo uzde svog monstruma, jedna nasuprot drugoj i svesno biramo da nećemo u rat. Previše je već krvi, silovanja, izdaje u svakoj od nas. Ja sutra odlazim da nahranim one najgladnije u meni. Poslednje kosti sam pojela i vraćam ih zemlji. Istoj onoj u kojoj sam vratila sve tvoje sto si mi dala. Budućnost ne postoji. Kad se vratim, sadašnjost će biti jedino mesto u kojem ćemo zajedno postojati. Hvala ti u ime svih mojih povreda i ćelija koje su se regenerisale.'' kaže Helena, držeći čvrsto šaku moje leve ruke na svojim grudima. Brzi otkucaji njenog srca podsećaju me da smo obe prisutne. Miris cimeta i dogorele sveće je iz nekog drugog vremena. Onog, kada smo obe naivno verovale da je sve tu i da će samo od sebe trajati.
Нема коментара:
Постави коментар