''Molim te ustani i dodaj mi čarape. One šarene, vunene sa srcima. Možda su to i oblaci. Hladno mi je i ne mogu da zagrejem noge. Hoću neku jednostavniju smrt'' kaže Helena, sakrivena ispod višeslojnih prekrivača, da joj ne čujem glas ne bi ni znala da smo u istom krevetu. Hladnoća mojih nogu i moja ukoćenost je nevidljiva i ne oseća se. Volim zimu. Njenu zamrznutost svega i njenu snagu da dozvoli da ne mora sve da preživi i procveta. Seme. Lepljivo i meko. Mekoća uvek preživi. Mekoća divljine i njena prisutnost na vunenim čarapama koje navlačim na ružičaste hladne noge, žene čija me hladnoća čuva.
Нема коментара:
Постави коментар