''To mesto Ništa mi ljudsko nije strano je jedno vrlo usamljeno mesto. I da bi došla do nekog sličnog sebi, ja uvažavam i to mesto. Nosim ga sa sobom. Ljudski je živeti ranjivost i birati s kim je deliš. Hajde onda da preživimo praznike a posle toga odlučimo kuda ćemo i kako odavde'' kaže Helena, stojeći na sredini sobe umotane glave u peškiru. To je isti onaj peškir koji je moja majka krišom spakovala u moj kofer pre mnogo godina, sluteći da se neću više vraćati.
Dok prolazi pored mene, shvatam da neke zagrljaje ne mogu da joj dam. U danima poput ovog, sve je sporo. Primećujem koliko mi ta sporost prija i drzi me dovoljno čvrsto i nežno da ne pobegnem i od svoje i od njene usamljenosti.
Vrata od kupatila se nečujno zatvaraju.
Нема коментара:
Постави коментар