''O ovom danu ćemo sigurno pričati u danima koji dolaze. Ponosna sam na tebe dok posmatram kako razgovaraš sa svojom majkom. Znala sam da ćeš naći to i takvo mesto za nju. Obilasci grobova naših pretkinja je velika svečanost za nas koje smo jos uvek ovde. Ta zemlja isto miriše kao i onda kada smo kao deca trčale bose posle kiše. Sećaš se? Rudari su došli kasnije. Mi smo te koje smo prvo pripremile zemlju i otkrile je'' kaže Helena držeći list suvog hrasta iznad humke koja jos nije poplocana. Na zapadu je planina koju sam godinama gledala svakog jutra, čim otvorim oci. Ma koliko sanjiva bila, uvek sam je jasno videla. I u onom snu, da je neki novi svet iza nje, dok sedim u dvorištu sa mojim ocem i terapeutknjom, bila je potpuno ista. Zelena, ogoljena i samo ponekim vrhom zaronjena u nebo.
Нема коментара:
Постави коментар