'' To što razmišljaš o prolaznosti na početku dana i što posmatraš ljude bez ružičastih naočara, to ne žnači da si odustala. Zapravo to ništa ne znači. Davanje značenja svemu postaje iscrpljujuće... Sad ne znam šta drugo da ti kažem. Volim da te posmatram tako dok žmirkaš na Suncu. Sećaš se da sam te neko vreme sanjala kako se pretvaraš u guštera posle nekih naših zajedničkih putovanja? Ta tvoja metamorfoza me je uvek uznemiravala na isti način, bila mi je neprijatna i nisam mogla da te gledam. Više ne sanjam takve snove. Možda i oni pripadju toj prolaznosti koju primećujemo.'' kaže Helena oslonjena na moje rame. Utrnula sam od sedenja. I njene težine. Ako se pomerim možda se sve promeni a za to mi deluje da nisam spremna. Već smo umorne od kopanja zemlje. Sav rasad je kao grumen rasploda u utrobi zemlje. Ako i ne stvorimo novi zivot, sa istim mirom ćemo nastaviti dalje. 

Doćiće posle nas neka koja će umor nositi na drugačiji način i koja se neće bojati guštera. Prolaznost i njena uteha.